СРЕДА, 28. ФЕБРУАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

Велимир Кнежевић је изразити песник града. Да би створио слику човека посебне осећајности у нимало гостољубивом урбаном простору Велимир Кнежевић је морао да изгради посебну језичку матрицу. Он то чини тако што успешно комбинује технолошке изразе са лексиком која изражава танане нијансе психе уплашене егзистенцијалном неизвесошћу и социјалним безизлазом. То ће му омогућити да, тамо где се за такав обликовни поступак одлучио, изгради неочекиване асонанце и риме. Али, пре свега, његова књига „Дунав станица“ нуди обиље изненађујућих, веома успешно изграђених песничких слика. (Братисалв Р. Милановић)

Јелена Калајџија нам узгред нуди и пажње вредна сазнања по којима „чаробно посједовање није власништво“, што је чини „тужном и слободном да поднесе љепоту“. Као и савет да не треба да се плашимо времена оличеним и тик-такању секундаре, јер и оно уме да исприча чудне приче од којих престајемо да га чујемо, способно да умири и успава. Јер, не морамо се страшти својих и туђих дамара и синкопа у њиховим ритмовима. Уз нашу помоћ, све може да постане чудо. Песникиња поставља многа питања и од свог читаоца тражи активан однос, учествујући у изналажењу могућих одговора. Једно од важнијих је и оно – колико смо пали ми, а колико природа, и колико то износи кад се ти падови зброје. (Мирко Демић)

Три посебна тока препознају се у новој збирци песама Дубравке Матовић „Историја баштованства“. Једно су песме у којима се песникиња бави свакодневним феноменима који сведоче кризу модерне цивилизације. Друго су песме у којима се обнавља поетички и еколошки захтев за повратком природи. Треће су љубавне песме у којима се из интимне перспективе разматра свакодневица људских односа. Песме у којима се говори о кризи модерне цивилизације представљају најизразитије критички интониране песме у овој књизи. „Недорасли смо струји цивилизације / којој се ближи крај“, каже се у песми „Магла је у брдима“. До представе о тој двострукој ускраћености (крај цивилизације праћен недораслошћу могућих савременика тог краја) дошло се после слика у којима се приказују губитак аутентичности, осећање несталности, слом људских релација, засићеност градова, обест нових инвеститора. (Гојко Божовић)

Као да се од самог почетка води стихом Чеслава Милоша „шта је поезија која не спасава народе и људе”, Слађан Милошевић кроз своје досадашање песничко стваралаштво, обрађујући наизглед низ не тако сродних и повезаних тема, успева да осмисли сопствене просторе слободе. Кадрирањем претежно урбаних пејзажа он указује на врлине и мане друштва у којем евидентно доминира ефемерност и брзина обесмишљавања. Пишући и у слободном и у везаном стиху, ослоњен на поетику Ивана В. Лалића, Борисава Радовића и Александра Ристовића, Милошевић покушава да формира аутентични песнички израз који је суштински трагање за хуманим и виталистичким вредностима живота и света.