logo skc

Жан ван Хесвијк – деколонизација имагинације
УТОРАК, 10. ДЕЦЕМБАР У 19.30 ВЕЛИКА САЛА
М Р Е Ж А
ПЕТАК, 6. ДЕЦЕМБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА
Марко Црнобрња: СТУДИЈА ИЗВОДЉИВОСТИ
ПЕТАК, 6. ДЕЦЕМБАР У 18.00

Слободан Јовић: У кострети

185_u_kostreti_k_11.jpg

СРЕДА, 12. JУН У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

Слободан Јовић: У кострети

представљање књиге

Учествују: Јована Милованчевић, Радивоје Микић и аутор

У песмама и краћим поемама збирке „У кострети“ тихо се оглашава сталожен, али већ оправдано резигниран глас човека који спокојно препушта мачки свој оброк, са страхопоштовањем цупка дете, неспокојно гледа кроз невине дечије наочаре и ходи трагом њихових малих стопала не би ли се приближио духовном идеалу и ублажио трагична одступања затеченог света од промисли његовог неимара. Тај Јовићев апартни лирски јунак епифанијски проналази поезију у осмеху глувонеме жене, остварење праведности у мајчином положају тела током сна, а милост Божју у јаслама. Он ослушкује густ шумски саобраћај, путање гуштера или пужа, осврће се за сваким, па и привидно најнезнатнијим обликом живота вреднујући га више од властитог и не желећи да га на било који начин повреди или осујети јер усавршеним духовним видом у њему препознаје сигнале и знакове узвишеног присуства. Откривши нам своју безазлену дечију природу и христијанизовани осећај ствари, пита се да ли због наших поступака и начина институционализације вере „Бог је логораш заплетен у бодљикаву жицу?“ Бивајући у непрестаном духовном усавршавању, он сведочи о добробити одрицања, врлине и кроћењу ега који се у нашој савремености поприлично распламтео. Не случајно, он је насловом симболички већ обавијен грубим материјалом као што је кострет. Његовој доследној антрополошкој забринутости не промиче ни универзално знамење штаке, као људског помагала, који не могу избећи ни виновници наше епохе. Затиче и многа лица смрти па читаоцу подноси лирски извештај о својим пројекцијама које овај феномен померају дуж контемплативне кривуље без стабилног онтичког одредишта. Тако даје особени филозофски опис и прошлих и антиципираних смрти, с обе стране наше егзистенције, успут схвативши да „мисао о смрти увијек нађе начин да се убаци у видно поље“. Међутим, његовом видном пољу намеће се и да је цемент који има кохезивну улогу цемента у грађевинском процесу еквивалентан љубави као главном састојку живота који све повезује. Јовић избрушеним стиховима и веристички уверљиво обликованим и упечатљивим песничким сликама упрозорује благодати и немани живота у његовој елементарности и рудиментарности.

Опредељујући се за егзистенцијално странствовање које не подражава преовлађујући ритам времена, песник нам поручује да се само будним духовним чулом могу уклонити сувишни талози декадентне прашине владајућих животних образаца како би се пажња усмерила ка исконским вредности и сазнањима. За њега есенција и даље претходи егзистенцији, а свето је саставни део световног упркос томе што је за човека постало све скривеније. Поетика сажетости, по којој је Јовић препознатљив, сада је већ сасвим очигледно комплементарна поетици скривености, а поезија можда ретки преостали апел на људску одговорност и подешавање унутрашњег компаса да би се истински увидела изворна лепота Божје творевине која има своје законитости и смисао. Тако је Јовић у свом песничком неимарству на темељу ових поетика изградио једну несвакидашњу, а естетски промишљену и постојану поетику човечности.

Јана Алексић

Pin It
© 2023 SKC Beograd

Please publish modules in offcanvas position.

Studentski kulturni centar - Kralja Milana 48, Beograd

Don't have an account yet? Register Now!

Sign in to your account