СРЕДА, 4. ДЕЦЕМБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

представљање књиге

учествују: Драган Хамовић, Немања Дивић и аутор

„Функције и садржаји стварности непрестано се мењају у причама Небојше Јеврића и једна стварност више није једна, ни једина. Отуда тек после читања треба дорасти до стварности и садашњости. У својим најновијим причама Јеврић је неодољиво романтичан и сурово стваран.

У одређивању вредности ове прозе треба поћи непосредно од почетка, од поново објављеног „Црног кофера“. Док су се у овој књизи крили унутрашњи разлози за властито непостојање, у данашњој прози Небојше Јеврића налази се отворена наталожена стварност, која повремено личи на паралелни свет. Готово у свим причама, често бриљантним минијатурама, наративним оштрицама чеховљевске снаге, крију се почетак и крај падања и пропадања. Почетак је неизвестан, крај је очигледан. Понекад парадоксалан, готово немогућ, понекад сурово могућ. Микробиблијски жанрови сурове постратовске свакодневице. Свет у капи проживљене сузе. Без ненаметљиве брзопотезне флуидности и насилне хибридизације, без извештаченог мешања садржаја и форме. Рекло би се не сасвим иновативно, али сасвим аутентично и сa високосимболизованим једноставним облицима приповедања.

У чему је скривени смисао тако неутаживе тежње за причањем Небојше Јеврића? Где су границе неприхватљиве прихватљивости и прихватљиве неприхватљивости догађаја. Јер овај приповедач усуђује се да говори о манама и трагичким непромишљеностима. Отуда и избегава заморне детаље којима би се оправдавали сувишни људи. Детаљи су увек манипулативни, непредвидиви и парадоксални. Минимализам царује, детаљи кладе ваљају. Благо је саживети се сa јунацима, а онда их подврћи деловању катарзе. Говорити о онима као Бора Станковић и Миодраг Булатовић, о којима нико не би говорио. Гајити меланхолију тамо где би неко сејао подсмех...“

Добривоје Станојевић