СРЕДА, 20. СЕПТЕМБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА
ЦИКЛУС: ДВА ПОЕТСКА ГЛАСА
учесници: Милица Бакрач. Радмила Кнежевић
„Поезија Милице Бакрач заснована је на уверењу да „Бог је љубав” (I Јов. 4, 16). „Свето писмо“ не тврди да Бог има љубави нити каже да је љубав извесни квалитет или својство Божије. Уверава нас да оно што јесте Бог јесте љубав; да Бог јесте (постоји) као љубав и да начин на који Бог јесте представља љубав (Јанарас). И наша песникиња свесна је да живот није просто преживљавање, нити пасивна чињеница одржавања у постојању, него динамичко остваривање љубави, нераскидива заједница љубави.
Нико не постоји само за себе, него постоји нудећи себе заједници љубави са осталим. Живот је „узајамно прожимање” живота, што значи: живот једног Лица постаје живот онога другога; њихово Постојање се црпи из остваривања живота као заједнице, из живота који се поистовећује са самоприношењем и са љубављу (Јанарас). „Ако је Бог, дакле, истинско Постојање и Живот, односно Узрок, Извор и Полазиште бића, тада биће, то јест постојање и живот, ни у ком случају не може да се раздвоји од динамике љубави. Пошто је љубав онај начин на који Бог јесте, а из тог начина извире свака могућност и пројава живота, следи ово: да би се живот остварио, потребно је да функционише као љубав. Ако не функционише као љубав, тада постојање не представља живот, а та могућност је израз слободе личности, јер само личност, и то као достигнуће слободе, може да оствари живот као љубав“ (Христо Јанарас, Азбучник вере, 60). Нисмо без разлога цитирали, парафразирали, потом се ослањали на изнете ставове овог хришћанског, религиозног мислиоца, јер смо уверени да је песништво Милице Бакрач азбучник љубави, вере и наде. Зато је треба читати са поверењем и поздравити дубоким наклоном.“ Зоран Ђерић
„Радмила Кнежевић је путник кроз историјско сјећање, крхки мост између два времена и два свијета; преговарач између себе и своје сјенке; ходочасник између себе и недогледне иконе. Њежна душа и мудра глава, с Призреном у срцу, с Бистрицом у очима. По наслеђу свечана и отмена, чува свој праг, да га нигдје не однесе у нигдје.” Милутин Мићовић
„Ово је збирка свеже, непатворене поезије, казана слободним гласом песникиње која не робује форми ни трендовима, већ пева о рођењу, о трајању, о љубави и смрти, о пореклу, о светим рушевинама и градовима.Ова песникиња јесте весталка. Она чува ватру језика и у њему несагориву тапију на најсветију од свих наших земаља и кап сунчане љубави коју нам је несебично подарила својим новим стиховима.“ Мирослав Алексић
„Радмила Кнежевић у свом духу носи више уметничких интересовања и преплиће их кроз различите форме: поезија, драме, сценарија, глума... Поред тога што је, нарочито кроз песнички опус, окренута духовним, исконским темама, она се кроз цео свој рад ослања на косовско-призренску традицију, снажно верујући да је немогуће избрисати векове трајања и уништити заветне темеље.“ Весна Капор
