SREDA, 2. JUN U 19.00 VELIKA SALA

CIKLUS: NAŠI SAVREMENICI

poetsko-muzičko veče
učestvuju: Miloš Zubac i Pero Zubac
„Stvoriti Nešto, a da Ono nosi Harmoniju! Sa kakvom neizdržljivom lakoćom to Zupcu polazi za perom! To je, kako on kaže, val koji donosi mir.
Čitajući ga, čovek ima utisak da je u njemu stalno u opasnosti da otpadne u neke svoje bezdane jedan sakriveni deo nematerije, da ga Pero čvrsto uz sebe priljubljuje i ne dozvoljava mu samostalnost jer, bez tog dela, on je samo Pesnik, ranjiv i porozan. Ta, uslovno rečeno, igra na život i smrt (?!) stalno traje i stalno je neizvestan njen rezultat. Nematerija pobeđuje za trenutak - dok nastaje pesma. U tom trenutku dolazi pitanje: ,Gde li se život denu?ʼ posle Pesme, nematerija opet prestaje da gubi sve do novog doba, neke večeri ili kiše...
A ljubav? Ona je svemoguća. Ona govori nemuštim jezicima isto kao i ovim jedinim koga prepoznajemo a da ni na njega nismo u potpunosti svikli. Reč je ljubavnica koja je stid sačuvala, čija je strast čista kao radost deteta, koja ljubi i priljubljuje a da u tom ni trun pohote nema. Kroz tu reč Zubac voli.
Ponekad je dobro u književnosti, u Poeziji naročito, ostaviti nedovršenu misao, njen prazan prostor da se po sopstvenoj slobodi širi ili, još tačnije - ostaviti detalj da sebe ulepšava upravo tim nekazanim. Ali, takva misao, takav detalj traži svoj trenutak, ono pravo vreme kad bi trebalo da nastupi. Zubac to zna. I poručuje - treba Voleti. Sa velikim ,Vʼ. Jer, samo to voljenje ima smisla. Voleti bez rezerve i pisati isto tako. Postati, samim tim, ptica. Nemati okvire. Nemati granicu srca. Nemati granicu sna. Od nemanja stvoriti sve. Odnosno, stvoriti Pesmu.“

Slađana Dikić Simićević