СРЕДА, 20. АПРИЛ У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

разговор поводом књиге
учествују: Зоран Богнар, Ана Стишовић Миловановић и ауторка
Плес историје и живота, љубави и смрти... Менует је плес који се игра(о) без додиривања плесача... Том плесу сличан је роман Милкице Милетић, која нас у својој уводној напомени, цитирајући Хакслија, опоминје да нас историја ничему није научила, јер карактери и нарави чине ткање портрета вароши... На историјској таписерији, барокни Чачак блиста као брош. Атмосфера вечите подељености плодно је тле на којем цветају ухођења и шпијунирања и нижу се тајанствена убиства. У вароши подељеној између Турске и Аустроугарске, дочекује нас галерија необичних ликова међу којима је и пуковник Нојберг, одбегли младожења, кога сустиже његова раскошна невеста фрау Елиза доносећи му у знак помирења клавсен - тадашње чудо модерне Европе. Преко границе, на турској страни, Мустафа-паша, ухода и убица, зури у Чачак не престајући да сања како да га поново освоји...
Као што су две царевине, турска и аустријска, пар у овом менуету, тако су његови плесачи историја и интимни микрокосмос појединца. У овом менуету учествују још и документа, мапе и непорециви исходи времена, као један, те сви остали зачини живота: митови, врлине и слабости, снови и пожртвовања, оданост и љубав, али и склоност ка непочинствима, као други плесач. У граду подељеном, али упркос томе целовитом, у којем живот проналази безброј начина да доскочи историји, дешавају се и многе љубави описане са снажном и изненађујуће аутентичном драмском и поетском изузетношћу, а његово сазвежђе сачинјавају сви простори од потлеуше усмрћеног скелеџије, преко харема и женских спаваћих соба, гробља, мирисних, уцветалих обала Мораве, до богатих кочија и отете куће из које одјекује музика с клавсена...
Ипак, завршни менует играју списатељица и читалац. Боси. Без папуча.