ЧЕТВРТАК, 16. НОВЕМБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА
разговор са писцем поводом књиге
„Певајући о пропасти како човека самог, дакле појединца, тако и народа, понајвише свога, Радомир Уљаревић је избрусио митску форму певања до те мере да сонет постаје једино средство да се опева суноврат као родно место зла. Једноставност којом се уздиже у форми језика истовремено разобличава зло као посебну категорију, али и стварност, односно реалност у којој живимо. У питању је чиста лирика која пламти у једној од најлепших форми поезиј, коју је Уљаревић, белодано, мајсторски савладао. Ови сонети писани искуством раних година које је старије од њих – како каже песник, - обликовали су га и упутили у највећу тајну – тајну мêне. Одговор на питање „Откуд та искуства у раним стиховима?” даје поезија која је једина у стању да одгонетне и оно необјашњиво. Књига сонета „Живи креч” морала је да буде објављена много раније, јер би, тим пре, увидели да је Уљаревић своје песме написане у слободној форми (за које је добио нека од најзначајнијих књижевних признања) у ствари разримовао. Овом књигом се аутор придружио класи прворазредних савремених песника везаног стиха попут Рајка Нога, Ђорђа Сладоја, Милана Ненадића, Ђорђа Нешића, Благоја Баковића... а ако томе придодамо и оне „разримоване” јасно је да је реч о песнику који влада обема формама – а таквих је у нас мало!“
Бранислав Зубовић
