СРЕДА, 11. СЕПТЕМБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА
представљање књиге
Учествују: Марија Јефтимијевић Михајловић, Владимир Димитријевић и ауторка; одломке чита Ђорђе Марковић
„Књига ʼМетохијски сфуматоʼ Душице Филиповић, ни по својој композицији ни по садржају није свакидашња. Састављена од шест поглавља (са педесет прича и педесет ʼпешачких чиноваʼ, цитата или сопствених промишљања који уводе у сваку од њих), нема чисто прозни карактер, већ је приповедање такво да је на граници поезије и прозе. Причама и чиновима темељ је пролошка прича ʼСан за веоʼ, а кров молитвена поема - четрдесетница, ʼВео за пепеоʼ, што је именовало и овај текст о ʼМетохијском сфуматуʼ. С друге стране, од пресудне је важности и синтеза или прецизније синергија књижевне речи и ликовног израза, која се манифестује кроз ликовни израз или технику сликања познату као сфумато, преко којег је ауторка на оригиналан начин концептуализовала свој књижевни израз. Иако књига нема ликовних прилога, њен садржај је у директној констелацији са сликарством Леонарда да Винчија, творца сфумата као ликовне технике у којој се споро, али непрестано губе облици и стално мешају светлост и сенке. Једно од његових основних обележја, а уједно и обележја Да Винчијевог сликарства, јесте одсуство наглих прелаза и строгих граница између предела слике. Ова техника сликања, поетика сфумата се у ʼМетохијском сфуматуʼ очитује на неколико нивоа: и на формалном (у виду непрестаног мешања жанрова - од строгог приповедања до поезије која осим слободног стиха често има и карактер и дух народног певања) и на садржинском (претапање прича из прошлости, слика детињства, са савременим историјским дешавањима везаним за Косово и Метохију; честа промена нараторске перспективе - од приповедања у првом лицу главне јунакиње Ђурђе, до приповедања о Ђурђи из позиција других протагониста романа (премда се ʼМетохијски сфуматоʼ у строгом смислу речи не може назвати романом, иако су све приче у служби једне, основне приче о Ђурђи и Косову и Метохији); приповедање о свакидашњем, реалном и реалистичком готово увек је праћено атмосфером прошлог, често архаичног, историјског, имагинарног, па и митолошког). Сав карактер ʼМетохијског сфуматаʼ је флуидан - све је гранично, и приповедање и прича, или како сама ауторка каже: ʼМетохијски сфумато је усамљена кућа на међи земље и неба, колевка (од) ритма обавијена маглом и димомʼ.
Марија Јефтимијевић Михајловић
