СРЕДА, 18. СЕПТЕМБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА
разговор поводом књиге
Учествују: Данијела Ковачевић Микић, Јован Пејчић и аутор
„Када песник сазри до свог зенита у којем престаје да буде важан земни суд – мишљење књижевне критике, али и мишљење читалаца – настају аутопоетичке и аутобиографске књиге попут збирке ʼЖалацʼ Верољуба Вукашиновића (Српска књижевна задруга, Београд, 2024), које сведоче о муци и радости стварања, о посвећености књизи (као тропу широког спектра значења), о трновитом песничком путу, о потреби да се живот осмисли уметношћу, али и да се живи пуним дахом да би се стварало, о поезији као „гази за крваве ране” и песницима као болесницима који се лече поезијом, о заводљиво неизрецивом у песничкој природи, што је и Божји дар и проклетство. Пред нама је збирка која тематизује поезију живота и тумачи лирику њом самом.
Дванаеста по реду, књига ʼЖалацʼ Верољуба Вукашиновића постаће својеврстан песнички рефлектор помоћу којег ће се осветљавати досадашње стваралаштво овог песника који о савременим и свевременим темама пева на доминантно традиционалан начин, припадајући све малобројнијем кругу аутора којима је лирика превасходно везана за мелодију и ритам језика и устаљене песничке обрасце (ноте и стихове). Стога бисмо књигу могли одредити као аутопоетички тестамент настао уочи одласка у пензију, којим аутор, говорећи о себи и свом животу – потпуно посвећеном књизи – говори заправо о самој природи песничког бића и песничког чина, о животу песника и његовом транспоновању у уметност (суштина је да без живљења нема певања, па је страх од старости заправо страх од губитка поезије живота и песничког надахнућа, који је моћно дочаран метафором лире окачене о клин). Збирка прати песничку и песникову занесеност књигом (песма је песника и опила и попила), од првог сусрета са њом као ʼблештавим предметомʼ који се ʼпобожно приносиʼ кроз читав радни век проведен у библиотеци и бројне ʼсаборе сродних душаʼ. Стога је поезија попут исконске вере - она тражи да се у њу верује и кад је апсурдно, стога не чуди што је песник описује управо сакралним тропима, као свети плам, указујући на њену творачку, стваралачку, божанску природу.“
Данијела Ковачевић Микић
