УТОРАК, 20. ДЕЦЕМБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА
циклус: Представљање уметника,
пројекције примера са разговором
учествују: Мирослав Карић, Ненад Рацковић и Срђан Вељовић
модератор: Стеван Вуковић
Књига „IN TRANCE WE TRUST“, плод је дванаестогодишње (2003-2014) сарадње Ненада Рацковића и Срђана Вељовића, њихове комуникације, својеврсног дијалога који је телесне, перформативне праксе Ненада Рацковића превео у медиј фотографије. Књига захвата стварност из неочекиваних праваца: провоцира је и пропитује, имагинацијом је проширује; исписује историју београдског техно-клабинга, СКЦ-а… Аутори текстова у књизи су Теодора Јеремић и Мишко Шуваковић. Ненад Рацковић је мултимедијални уметник; глумац, песник, књижевник, перформер, концептуални уметник. Срђан Вељовић је фотограф, концептуални документариста са формалним образовањем из области електротехнике. Књигу „IN TRANCE WE TRUST“ издала је „Арте“ галерија, Београд. О сарадњи са Рацковићем Срђан Вељовић у предговору, између осталог, пише следеће: „Ненад и ја смо почели да се сусрећемо полако. Његова екстровертност је у присуству камере добијала убрзање. Са моје стране кренули су покушаји разумевања садржаја, својеврсног текста извођеног телом који се разливао сваким простором у којем би тело било и поседао га. Временом је записани садржај растао и сваки нови сусрет доносио је нови слој значења.“ Шуваковић у својој шестој „дијаграмској реченици“ о раду Рацковића пише следеће: „Алгоритам Рацковићеве поетике: нестварно стварности смрти_фетишизам смрти + моћ оживљавања: функција перманентне травестије.“ Теодора Јеремић прилаже текст чија тема је „лиминална и помало зазорна личност перформанс-уметника Ненада Џонија Рацковића, који је за све године деловања на сцени успео да отелотвори и одржи живим тај иконични амалгам супротности, док константно шета на танкој нити изнад тог процепа“, те се по њеном тумачењу, рецепција његове појаве креће „од абјектности, до готово култа личности, од одбијања и зазирања, до митологизације, и назад“. Сам Рацковић у предговору пише: „Не сећам се, не знам да ли су ме још снимали и колико. Не сећам се ни фаца које су долазиле, ни пожара у СКЦ-у када је изгорео Бојс јер сам, током „Старгејта“, кажу, два пута био мртав. Оно чега се сећам јесте неки водопад начичкан огромним леденицама испод којих су летели хеликоптери, а по језеру је пловио изврнути скејт који није могао да потоне и за који сам се хватао, сав у грозници јер ми је било хладно. Из тог Хаоса више не памтим ништа...“
|
|
|
|
