ЧЕТВРТАК, 30. НОВЕМБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА
Циклус: Уметност и деколонизација
Тема: Елио Ојтисика: Уметност као социјални вектор
пројекције фото и видео документације радова и њихова контекстуализација
кроз радове уметника води Стеван Вуковић
Ово представљање рада бразилског уметника Елија Ојтисике, у оквиру серијала који тематизује уметност и процес деколонизације, ставља нагласак на његове просторне радове, које је почео да ради још 1965, на серију инсталација под називом „Тропикалија”, које су укључивале интеракривност са публиком, и на „Паранголе”, које су у потпуности зависиле од начина на који се публика укључује у колективно уметничко искуство. „Тропикалије” овог уметника и данас се стално изнова постављају, као амбијенти у виду лавиринта, у којима се затичу елементи природног пејзажа, са птицама и биљкама из тропских подручја, али и телевизорима са укљученим програмима локалних емитера, ‘A Pureza é um Mito’ (Пуризам је мит). Ојтисикин рад се од неоконкретивизма педесетих и шездесетих година прошлог века развијао ка концептуализму, али типично латиноамеричког типа који је инсистирао на материјалности уметничког дела, насупрот дематеријализацији на којој су инсистирали северноамерички аутори. Ојтисика је још у тексту из 1966. под називом „Положај авангарде у Бразилу”, инсистирао на томе да је циљ бразилске авангарде био стварање новог предмета перцепције - тактилног, визуалног и теоријског у исто време, који би својим постојањем био изазов за постојеће институције и њихове програме. У каталогу своје изложбе из 1977. објавио је текст под називом „Општа шема нове објективности”, у ком је идеју авангарде везао за следеће:
1. општа конструктивна воља,
2. померање ка објекту, штафелајна слика је негирана и превазиђена,
3. партиципацију посматрача (телесну, тактилну, визуелну, семантичку, итд.)
4. ангажовање и успостављање става спрам политичких, друштвених и етичких проблема,
5. тенденцију ка колективним ставовима и, стога, укидање ‘изама’ који су били толико својствени првој половини ХХ века,
6. поновно оживљавање и редефинисање концепта антиуметности.
