СРЕДА, 1. АПРИЛ У 19:00

ГАЛЕРИЈА СКЦ

У простору између монументалне слике, гигантског колажа и амбијента, развија се прича о тензији између човековог егоизма и  потребе да своја хтења утопи у психолошке механизме гомиле. Амбијентална целина великог формата (приближно 20 x 4 м), изведена је  синтезом различитих техничко-технолошких могућности на лимовима великих формата цртеж-слика уљаних боја и отисака са линореза. Тако је добијена композиција колажне структуре у којој се преплићу визуелне варијације на тему људских фигура.
Тијана Којић (Београд,1987)  дипломирала је 2011. године на Факултету примењених уметности.  Учествовала је на више од 120 групних интернационалних изложби и реализовала је десет самосталних изложби.  Добитник је низа награда и признања на пољу сликарства и графике међу којима се издваја прву награду на конкурсу Ниш Art Фондације (2012) и прву награда за цртеж Фонда Владимира Величковића (2012). Од 2014. године доцент је на Факултету примењених уметности у Београду.
„Човек  је живот свестан самог себе, свог ограниченог века и сопствене минускулности спрам сила друштва и природе у својој појединачној, отуђеној егзистенцији. Овај суштински крах у могућности комуницирања човека са другим људским бићем потврђује, у извесној мери, потмули осећај бесмисла и самоће. Тај тренутак свесности означен је признањем да, колико год смо блиски, близу или се осећали блиско са другом особом, поменуто друго увек ће имати свој одвојени, сопствени живот са којим никада нећемо бити у потпуности упознати. Ипак, постоји тежња да се сопствена усамљеност надиђе кроз утапање у колективни организам који човека гута у своју апстрактну уједначеност, расплинјујући својим латентним силама његове појединачне мисли и тежње. Уместо раста  постоји гомилање слично бујању ћелија рака, уместо обиља долази сиромаштво. На месту једнакости заправо стоји једноликост која укида јединственост. Оптимизам је напоран, наклоност је тежа од устремљености, као и блискост од отуђености. Напорно је окаснело цветање свести у белом шуму дистопије.“ Т. Којић