UTORAK, 9. MAJ U 19.00

GALERIJA SKC

instalacije i performans
Ona se igra, reciklira, crta, seče... Nasuprot sveprisutnoj težnji ka analizi u savremenoj umetnosti Izabela nomadskim duhom željnim širine oplemenjuje realnost i poziva na estetsko i poetsko iskustvo. Živimo u svetu gde se materija tranžira do najsitnijih čestica. Svojim radovima Izabela materiju razotkriva. Manuelnom veštinom i tehnikom uvodi nas u prirodu, organsko, Mediteran… Vez kao neki ženstveni ritual u koji su utkane emocije, istorija, iščekivanja…
„Sviđa mi se ideja o nečemu između - između umjetnosti i (...) - možete redefinirati stvari. To je ono što je najzanimljivije. Vođena poezijom Miroslava Antića upustila sam se u novu igru, u imitiranje drveća. Ugledana na drveće dok lišćem rezbari prostore izabrala sam goblen kao tehniku. Kroz repeticiju poteza, samo stvaranje pretvara se u vrstu meditacije. Provlačenjem  niti stvaraju se apstraktne i jasno definisane površine - poput preplitanja duša. Korištene tekstilne niti napravljene su od odbačene garderobe, sakupljene od prijatelja i lične, što svjesno dovodi do zajedništva. Tekstil je  kao naša druga koža, od koje smo postali neodvojivi. Muzika je neizbježna. Ovom prilikom stvara je Pietro Baldoni (1980) - gitarista, kompozitor i dizajner zvuka. Kao poliedrični muzičar on stvara miksajući elekro-kustične zvučne pejzaže, noise i melodične teksture. Izložba nastaje kroz performans – sam proces vezenja praćen muziciranjem italijanskog gitariste.
Izabela Matoš (1977) likovna umetnica, diplomirala na Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu na odseku aranžer-dekorater i nastavnik likovne kulture. Učestvovala je na grupnim i samostalnim izložbama te koordinirala razne likovne radionice za decu i odrasle na raznim kontinentima. Živi i stvara u Nantu (Francuska).

„Od koje sam ja vrste? Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uvjerljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korjenje. Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnijezde mi se na ramenu. Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Tiho da ne čuje drveće dok spava krošnju uz krošnju. Od koje sam ja vrste ?” M. Antić