СРЕДА, 19. ФЕБРУАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА
разговор са песником и читање поезије
учествују: Радивоје Микић, Јана Алексић и аутор
„За разлику од већине динарских песника, Ђого своју песму не заснива на епском наслеђу, десетерац се једва чује у његовом слободном, помало рачвастом, али ритмичко-мелодијски пажљиво грађеном стиху. Он песничку грађу, да не кажем пређу, тражи и налази у лирској народној поезији, у оним митолошким песмама, како би Вук рекао, и у усменом фолклору – попут Настасијевића и Попе – у гаткама, баснама, бајалицама, загонеткама, тужбалицама, успаванкама, ругалицама и нарочито у миту – хеленском, библијском, словенском и завичајном, разуме се. У тамним и дубоким митским слојевима, у ‘објективним корелативима’ и ‘шуми симбола’ запрeтан је и лирски субјект ове поезије и затомљена његова осећајност. Тим ‘завезаним језиком’, богате и разноврсне, за савременог читаоца све архаичније лексике, исписане су ране Ђогове књиге – ‘Туга пингвина’, ‘Модрица’ и претежним делом ‘Кукута’ Чини се као да је Ђого, дуго и стрпљиво, опремао своју песму за излазак у стварни, свакодневни свет и сусрет ‘на страшном месту’. А кад се језик развезао и песма отворила, песник је и буквално био везан и затворен – само зато што су службени тумачи у његовој поезији пронашли опаке алузије на лик и дело недодирљивог господара наше Аркадије, у коју је већ била уграђена паклена машина чије је откуцаје осетљиви песник чуо и читаоцима покушао да дојави. У праву је Јован Делић кад каже да у овом случају није страдао само песник, већ и његова поезија која је ‘везивањем за мрца’ сведена на површну, памфлетску једнозначност. Истини за вољу, ‘Вунена времена’ се ни данас не могу читати без политичких примисли јер у поезији, како неко инвентивно рече, политике има онолико колико у политици има трагедије. А барем у томе нисмо оскудни – ни онда, ни данас. Није Ђого оклеветао само господара већ, можда и више, његове слуге – оне вечите лиферанте идеолошке магле и раздраганог кетманства, као врховног животног и моралног начела. И то му још увијек није опроштено. Кад би, сада и овде, неко провео анонимну анкету међу српским интелектуалцима и књижевницима, бојим се да би претегло на Брозову страну. А Ђого је и даље под сумњом, али сада као српски националиста, иако у његовој поезији нећете наћи ниједан пример јефтиног, плакатског родољубља или добошарског србовања. Али има туге, пингвинске, и има бриге, јер Ђого је од оних Андрићевих брижних људи, због сатирања српског народа и растакања његове државе и културе – које траје и краја му се не види. А пред тим, ако ништа друго – слободно је уздахнути, како би Змај рекао.“ Ђорђо Сладоје
