logo skc

  

 

VJAZMA Miloša – Bate Milatovića

ČETVRTAK, 22. OKTOBAR U 18.00  VELIKA SALA

Zbog trenutno nepovoljne epidemiološke situacije, odlažemo projekciju filma.

projekcija dokumentarnog filma autora Miloša – Bate Milatovića
Davne 1986. godine urednik i reditelj RTS-a Bato Milatović napravio je dokumentarni film „Vjazma“ o devojčici koja je jedina preživela pokolj nedužnog stanovništva jednog kozaračkog sela 1943. godine. Tu devojčicu pronašli su partizani, dali joj ime Vjazma po tek oslobođenom ruskom gradu i poveli je sa sobom u dalje borbe. Pesnikinja Mira Alečković čula je ovu priču koja se proširila po svim partizanskim jedinicama i nadahnuta teškom sudbinom spasene devojčice napisala pesmu „Zvezdana balada o Vjazmi“ koja je kasnije, posle oslobođenja, postala deo obavezne školske lektire. Kad su 42 godine kasnije učenici petog razreda novobeogradske Osnovne škole „Žikica Jovanović Španac“ na času srpskohrvatskog jezika obrađivali ovu pesmu, zainteresovali su se šta se dogodilo sa devojčicom sa Kozare. Da li je živa i gde se nalazi, kakva je njena posleratna sudbina? Napisali su pismo beogradskoj „Politici“ i u rubrici „Među nama“ postavili to pitanje. Ubrzo je usledio odgovor i saznali su da je Vjazma preživela rat i da živi u Dubrovniku. Pozvali su je da bude gost njihove škole i da đacima ispriča svoju sudbinu, a te trenutke zabeležila je kamera Televizije Beograd. Godine 2016, trideset godina posle premijernog emitovanja filma, nastala je i televizijska emisija u kojoj se autor, novinar i reditelj Bato Milatović, seća snimanja i govori o tome zašto zagrebački studio JRT-a nije želeo da preuzme i prikaže ovaj program.
Danas, 35 godina posle tog intervjua sa autorom, beogradska publika će u SKC-u imati priliku da ponovo pogleda film „Vjazma“ kao i emisiju „Osma vrata“ nakon koje će biti organizovan razgovor sa autorom Batom Milatovićem, a sve to ponovo će zabeležiti ekipa „Trezora“ kao dokument za neke nove generacije koje će na verodostojan način upoznati deo istorije svoje zemlje pa će legenda o Vjazmi nastaviti da živi.

 

ZVEZDANA BAJKA O VJAZMI
Lete po srebrnom snegu sanke,
borovi snežni, snežne i jele…
To je početak zvezdane bajke…
Sneg dubok, idu umorne čete…
Ja se to sećam zime jedne,
ja se to sećam tuge goleme,
spaljeno selo, pusto sleme
i dete jedno sa zgarišta
u zagrljaju partizanke.

Nosi ga, sporo kroz sneg korača
dok bela vlakna vetar mota,
i zanosi se od dečjeg plača,
od ovog buntovnog malog života.
Otkriće plačem gde je kolona,
i znaće meci kuda idete,
devojko draga iz bataljona,
pevuši pesmu, uspavaj dete.
Umirilo se, klonula glava,
Ćutite, puške, tiše, tiše,
pustite ovu malu da spava,
devojčica je ova sama,
nikoga nema, nikoga više.

Ćutite, topovi u daljini,
u snežnoj buri, i divljini
ovo siroče majku sanja,
i umuknite, mitraljezi,
nek“ dete ovo spokojno spava,
da se na proleće raduje brezi,
da na proleće potrči travom,
jedna devojčica nemirna plava,
bežite, crne ptičurine,
sa neba moje domovine,
ne budite mi dete što spava…

A kako ćemo ime mu dati?
Ko zna kakvo je želela majka,
U ognju kuće spaljena mati…

Vetar fijuče, sneg solujava.
Ljude već jedva noge drže,
– Prenesi dalje: Koračaj brže.
Prenesi dalje: Vjazma je pala…
Vjazma je slobodna! – prenesi dalje…
Radost se razlila po koloni,
sva srca nadom zaigrala,
Vjazma je slobodna, Vjazma je pala.

– Neka se Vjazma zove i mala –
partizanka je prošaptala.

Neka se Vjazma zove i mala…
Partizanska je kolona stala…
Komadant na ruke podiže dete:
– Drugovi, tiše, neka spava…
Nešto je lepo reći hteo,
U tom trenutku preko glava,
jedan je rafal proleteo.
– Pa budi srećna, vižljo mala,
Ime si dobila od naše čete…

Partizanka je zaplakala
i dalje kroz sneg ponela dete.

A sneg je vejao, vejao beo,
sve nam je staze bio pomeo,
i mi išli po bespuću
do prvog ognja slobodnog sela
tražeći maloj Vjazmi kuću,
sav dan smo išli put jednog krova,
svu noć smo išli put svetlosti,
i bajci jednoj zvezdanoj, beloj,
bili smo toga dana gosti.
i slavili smo jedno slavlje
pjani bez pića, siti bez hleba
zbog jednog malog sićušnog bića
što nosi ime slobodnog neba.

…Bilo je davno, zemljo, oprosti
I sećanja se daleka mute.
Ućutali su mitraljezi,
bacači, puške. Topovi ćute.
Sada još samo zvoni zvono
veselih sanki moje ravnice,
snegom se viju slobodne ptice.

Ja uvek vidim kad jesen ode,
kad sneg zaveje bele staze,
kad se zalede široke vode,
gde idu ljudi gladni i bosi,
idu i idu put slobode
i svako Vjazmu malu nosi.

 

Pin It

Please publish modules in offcanvas position.

Studentski kulturni centar - Kralja Milana 48, Beograd

Don't have an account yet? Register Now!

Sign in to your account