UTORAK, 20. DECEMBAR U 19.00 VELIKA SALA
ciklus: Predstavljanje umetnika,
projekcije primera sa razgovorom
učestvuju: Miroslav Karić, Nenad Racković i Srđan Veljović
moderator: Stevan Vuković
Knjiga „IN TRANCE WE TRUST“, plod je dvanaestogodišnje (2003-2014) saradnje Nenada Rackovića i Srđana Veljovića, njihove komunikacije, svojevrsnog dijaloga koji je telesne, performativne prakse Nenada Rackovića preveo u medij fotografije. Knjiga zahvata stvarnost iz neočekivanih pravaca: provocira je i propituje, imaginacijom je proširuje; ispisuje istoriju beogradskog tehno-klabinga, SKC-a… Autori tekstova u knjizi su Teodora Jeremić i Miško Šuvaković. Nenad Racković je multimedijalni umetnik; glumac, pesnik, književnik, performer, konceptualni umetnik. Srđan Veljović je fotograf, konceptualni dokumentarista sa formalnim obrazovanjem iz oblasti elektrotehnike. Knjigu „IN TRANCE WE TRUST“ izdala je „Arte“ galerija, Beograd. O saradnji sa Rackovićem Srđan Veljović u predgovoru, između ostalog, piše sledeće: „Nenad i ja smo počeli da se susrećemo polako. Njegova ekstrovertnost je u prisustvu kamere dobijala ubrzanje. Sa moje strane krenuli su pokušaji razumevanja sadržaja, svojevrsnog teksta izvođenog telom koji se razlivao svakim prostorom u kojem bi telo bilo i posedao ga. Vremenom je zapisani sadržaj rastao i svaki novi susret donosio je novi sloj značenja.“ Šuvaković u svojoj šestoj „dijagramskoj rečenici“ o radu Rackovića piše sledeće: „Algoritam Rackovićeve poetike: nestvarno stvarnosti smrti_fetišizam smrti + moć oživljavanja: funkcija permanentne travestije.“ Teodora Jeremić prilaže tekst čija tema je „liminalna i pomalo zazorna ličnost performans-umetnika Nenada Džonija Rackovića, koji je za sve godine delovanja na sceni uspeo da otelotvori i održi živim taj ikonični amalgam suprotnosti, dok konstantno šeta na tankoj niti iznad tog procepa“, te se po njenom tumačenju, recepcija njegove pojave kreće „od abjektnosti, do gotovo kulta ličnosti, od odbijanja i zaziranja, do mitologizacije, i nazad“. Sam Racković u predgovoru piše: „Ne sećam se, ne znam da li su me još snimali i koliko. Ne sećam se ni faca koje su dolazile, ni požara u SKC-u kada je izgoreo Bojs jer sam, tokom „Stargejta“, kažu, dva puta bio mrtav. Ono čega se sećam jeste neki vodopad načičkan ogromnim ledenicama ispod kojih su leteli helikopteri, a po jezeru je plovio izvrnuti skejt koji nije mogao da potone i za koji sam se hvatao, sav u groznici jer mi je bilo hladno. Iz tog Haosa više ne pamtim ništa...“
|
|
|
|
