СРЕДА, 23. ЈУН У 19.00 ВЕЛИКА САЛА

„Језава – вода што утјече у Дунаво под Смедеревом” (Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник, 1818. година)
„Откад је српског језика, Језава је митска српска река која и у имену носи проклетство. Рашчлањавајући сва значења њеног имена, добијамо најсажетији садржај овог дела.
Књига „Језава“ по жанру је врхунска фолклорна фантастика. У књижевном разврставању „Језаву“ можемо одредити двојако: и романом и збирком приповедака. Сам аутор означава је као роман, што и јесте у постмодернистичком кључу, сложен у дванаест затворених приповедачких целина. У овим целинама, које можемо сматрати и поглављима, извршавају се по генерацијама, већ скоро шест векова, атавистичке судбине у једној ливатској породици. У њој се као материјално отелотворење проклетства преноси предачки нож, коме је на дршци урезан хералдички мотив главе дивљег вепра кроз чељусти прободене стрелом.
Аутор поглавља означава римским бројевима, али у сваком од њих кодиран је историјски наговештај које године се збивања у том поглављу одигравају. Збивања су поређана у обрнутом историјском следу. Овај след није случајан, он васпоставља романескну структуру поглавља системом како се потомак сећа својих предака. Прво оца, деде, прадеде, чукундеде… тако нам се чини као родослов судбина страшних догађаја. Када би хронологија била по реду, без икаквих пишчевих интервенција, ово би била само збирка целовитих и повезаних приповедака.
Писци који се определе за теме фантастичких садржаја посебно развијају свој дар за фабулирање и одговорност за уверљивост приповедања. Младен је те вештине довео до врло завидног нивоа, што се јасно види у овом роману, који спаја историјско и митолошко тамо где се сусрећу - у долини реке Језаве.“ Милован Витезовић