УТОРАК, 26. ДЕЦЕМБАР У 20.00
МАЛА САЛА
учесници: Симона Огњановић и Стеван Вуковић
Иако су још дадаисти, футуристи и конструктивисти имали за циљ да „шокирају или дезоријентишу посматраче тиме што би их физички увлачили у рад и/или их непосредно провоцирали”, како је то Ана Дезез тврдила у књизи која је пре седам година изашла под називом „Уради сам уметничко дело: партиципација од Флуксуса до нових медија“, онај тип уметности који се назива партиципативним је доста новијег датума. Клер Бишоп њен настанак чак везује за правце који су настали након Флуксуса. Она тврди да „иако постоје значајни примери друштвене партиципације у историјским авангардама, све до почетка шездесетих година није се појавила кохерентна и добро теоријски утемељена уметничка продукција, коју су потом чинили: ситуационисти у Француској, хепенинг уметници у Сјединјеним Државама и неоконкретисти у Бразилу“. Припремајући зборник текстова уметника, кустоса и теоретичара о начинима партиципативног рада у визуелној уметности двадесетог и двадесет првог века (који је издао МИТ прес 2006. године), она је дошла до три кључне речи за такав тип уметности: активација, ауторство и заједница. Изложбе попут оне која се под називом „Уметност партиципације од педесетих до данас“, одржана у МОМА музеју у Сан Франциску 2008/9. године, још су шире развиле разматрања тог феномена, да би до данас стручна грађа о партиципацији досегла веома велики број наслова. За потребе овог издања видео курса приказани радови подељени су у следеће категорије, које мапирају основне моделе партиципативног деловања у уметности:
- Партиципација у активацији рада / интеракција којом публика рад ставља у погон;
- Партиципација у реализацији рада / публика довршава рад који је уметник осмислио;
- Партиципација у осмишљавању рада / публика развија рад коауторски са уметником;
- Партиципација у профилисанју односа из кога рад произилази / колективни процес;
- Партиципација у друштвеном деловању путем уметности / укључивање шире заједнице.