УТОРАК, 31. ОКТOБАР У 19.00 ВЕЛИКА САЛА
ДВА ПОЕТСКА ГЛАСА: Кајоко Јамасаки и Војислав Карановић
О песницима говори Соња Миловановић
„Поезија је уметност језика. Природно је да песник припада своме матерњем језику. Kод мене, осећај идентитета је специфичан. Kада на јапанском пишем песму, у њу се улива српски језик (кул-тура, историја, живот). Kада на српском пишем песму, кроз њу протиче мој јапански језик. Српски и јапански језик чине ме целовитим песничким бићем. То су две реке, као Дунав и Сава, које теку кроз моје тело, кроз моју душу. Поезија не трпи границе. Добра песма лако прелази све границе. Поезија мора да стигне до оних којима је потребна, да отвори њихова срца, да њихове животе испуни новим смислом. Поезија је као Дунав, све наше песме уливају се у огромно море на којем се таласају разни језици.“ Кајоко Јамасаки
„Песничка реч је искра која у нама буди страст, и занос, и радост, и тугу. Истинска песма значи ра-дост, али и утеху. Она нас буди из дремежа, чини да широм отворених очију гледамо свет, и то као да га први пут видимо. Доживљај поезије, али и других уметности, у нама буди унутрашњег чове-ка, који је утонуо у дремеж и летаргију, или се уплашен завукао у неки мрачни кутак наше душе. Много тога настоји да тог унутрашњег човека у нама успава, и много је оних који говоре да човек постоји само са спољне стране. Али, ето, је једна од ствари која је у стању да те ствари преокре-не. Што и доводи до тога да свет погледамо кроз око, а не оком, како то кажу стихови Вилијама Блејка који се налазе на почетку књиге ʻУнутрашњи човекʼ.“ Војислав Карановић