СРЕДА, 25. МАЈ У 19.00
МАЛА САЛА
Циклус: НАШИ САВРЕМЕНИЦИ
разговор са живим класицима српске књижевности
уредник циклуса: Весна Капор
У време тобожњег брисања граница, у време опсесије непрестано новим, опсесије поседовањем, материјализације и купопродаје у свим сферама човековог живота, књижевност остаје мера смислене потраге за идентитетом, пут од себе до света. Она је сведочење и универзално тежиште времена, континуитет у коме смо свевремено и са онима пре нас и онима што ће следити трагове. Циклус НАШИ САВРЕМЕНИЦИ везаће различите генерације писаца и читалаца. Ту, поред нас живе имена која су (о)бележила период од протеклих деценија па до данас. Овим разговорима подсећамо колико су велика и важна сећања и сведочења у њиховим редовима забележена, колико су били иновативни и храбри, мењали форме, раскринкавали систем приповедањем и успостављали нове књижевне правце, мешајући традицију са модерним сензибилитетом.
У српску књижевност Милосав Тешић (1947) је ушао као готов песник, најпре песмама у периодици, а затим и збирком Купиново (1986). У њој је активирао стварна или могућа значења имена места из српске историје и културе и развијао њихове културно-историјске или симболичке могућности, да би у Кључу од куће (1991), испитивао присуство и деловање наше древне, делом потиснуте културе у искуству и бићу савременог човека , а потом у Прелест севера, Кругу рачанском, Дунавом (1996) дао песничку слику Велике сеобе у историји и великог прелома у култури крајем X7. и у 18.. У Седмици (1999), којом је ушао у најпознатију српску библиотеку, међу плаве корице Кола Српске књижевне задруге, обнавља се једна посебна осећајност српско-византијске црквене поезије са њеним формама и преводи из православног обреда у модерну лирику. У књигама које су потом уследиле – Бубњалица у пчелинјаку (2001), Дар и коб (2006), Млинско коло (2010) и Ветрово поље (2013) – песник је ширио стиховне и тематске просторе своје поезије, бивајући у свакој од њих и нов и препознатљив. Испевао је знатан број антологијских песама, међу којима су поједине, као што су „Благо божије“, „Роса цанина“, „Претрес куће“, „Сентандреја, Ирис флорентина“, „Има нека васиона“ и „Шљива српска“, постале његовим заштитним знаком.
