УТОРАК, 3. СЕПТЕМБАР У 20.00 ВЕЛИКА САЛА
Представљање збирке песама на несвакидашњи, сценско-музички начин
Стихове из збирке, као и приказе које су о овој књизи написали књижевници Драган Лакићевић и Слободан Ристовић, говоре ученици Десете гимназије „Михајло Пупин“: Лазар Шљукић, Милица Савић, Јана Рокић, Милица Видојевић, Богдан Ђуричић, Лана Прибишевић, Милица Стојановић, Вукашин Андријашевић, Дуња Чекановић, Соња Симоновић, Немања Родић, Лена Манић, Дуња Гавриловић
Кристина Павловић Рајић, аутор „Лепезе“, професор је српског језика и књижевности у Десетој гимназији „Михајло Пупин“. Поезију, кратке приче и есеје објављује од 2017. године у Суштини поетике, Бдењу, Акту, Драми, у Новом погледу у Санкт Петербургу (препеви на руски језик). Поезија јој је заступљена у многим зборницима, као и на сајту Поезија суштине у одељку Данашњи песници. Прва збирка песама „Разгрљен круг“ објављена је 2018. године.
„Лепеза“ Кристине Павловић Рајић одиста је лепеза - лирских осећања, облика, боја. На први поглед, ове песме су изрази љубави у низу песама које умногоме чине поему, чији је основни елеменат песничка слика, чију грађу чини ликовна метафора, алегоријски дискретна еротика, избор фине лирске лексике као грађе.
Интересантно је и посебно што у овој поезији женски субјект „говори” из обрнуте перспективе: Она поседује и даје: радост, љубав, суштину... за разлику од толике поезије у којој Он трага и тражи. Самоусхићење могућностима лепоте и љубави старо је колико и поезија; овде га налазимо у неочекиваном и зато оригиналном виду. (Драган Лакићевић, књижевник)
Ова песмарица је више прст у срцу мушкинја, него ли вез на девојачкој кошуљи. А, опет, ако ћемо се у књигу одметати, срешћемо Равијојлу ватром опасану. Поезија, ако не призива и не муца дамарима, са окошталим крвним угрушцима жара и кремења, није ништа до „пусто јаловинје” и „проклето Лијевно, ђе у њему бијели се кула”.
Терају ове песме на певање, јер су „омама и тајна, вечна загонетка”. Терају на јецај и јауке, на клицање у лудачкој долији мушких погибија, преливене пеном падавице, којом огрезну јелени и змијски сплетови у доба парења. Вара нас песникинја питомим гујама. Иако питоме, зуби су им дивљи. Обузета трнцима пламаца, као вода сврабом сунчанице, Кристина Павловић Рајић просто пени икром жене, том родном тананошћу ждраке, која се не да ничим и никако сакрити и склонити међ сенке. (Слободан Ристовић, књижевник)
