UTORAK, 12. APRIL U 19.00 VELIKA SALA
CIKLUS: UMETNOST I EKOKRITIKA 03,
TEMA: HELEN MEJER HARISON I NJUTN HARISON: STRATEGIJE PODRŠKE ŽIVOTU
projekcije foto i video dokumentacije radova i njihova kontekstualizacija
„Pokušajte da zamislite... Zemlja je globalno podvrgnuta uništavanju, a mi smo u 1968. ili 1969“... prisećala se kasnije Helen Njutn Harison prve svoje motivacije da krene da radi na nekom održivom mikroekosistemu. „A šte je to Zemlja?“ pitala se retorički, da bi sama dala odgovor da je to „mesto na čemu sve raste“, te da bi inicirala neki prirodni rast, bez ikakvog početnog botaničkog znanja ili iskustva rada na nekoj farmi, počela je da sakuplja, po njenim rečima „razna s...., lišće, otpatke i razne druge stvari“ i da ih „lopatama nabacuje na gomilu“, stvarajući svojevrsno bunjište. I to joj je uspelo... napravila je kompost na kome su ona i Njutn počeli da gaje razne biljke. Već u jednom od prvih radova, u taj ambijent su uveli i pravu živu svinju i to su ponovili i pre nekih deset godina, u okviru grupne izložbe o ranim primerima lend arta u Muzeju savremene umetnosti u Los Anđelesu. Helen i Njutn su kontinuirano, od 1970. godine, kada su počeli zajedno da rade, stvarali ekosisteme u otvorenom prostoru i u galerijama i muzejima, i pružali podršku njihovom održanju, sarađujući sa biolozima, ekolozima, arhitektama i svim drugim stručnim licima čija ekspertiza je u tome mogla da pomogne. U tome ih je prekinula tek njena smrt 2018, ali njihovi radovi se i dalje izlažu i tumače u teorijskoj i istorijskog literaturi. Po mišljenju Linde Vajntraub, njihov rad se odvijao na dve skale – skali individualnih živih organizama i njihove okoline, kao i većih ekosistema, poput „Bašta budućnosti“, koje su razvijali tokom poslednje dekade zajedničkog rada.
