ЧЕТВРТАК, 28. ФЕБРУАР (траје до 9. марта)
Изложба поводом четрдесет година бављења цртежом
Јован Маринковић рођен је 1965. године у Крушевцу. После, са одличним успехом завршеног математичког одсека крушевачке гимназије, због велике љубави према сликарству, уписује Факултет ликовних уметности где дипломира, а онда и магистрира 1991. године. Велике контрадикторности од првих дана прате овог уметника. Од тога да је почетком 90-их био један од главних избора знаменитог естетичара Милана Дамњановића, до тога да је деценијама имао велике проблеме да уопште излаже у Београду, па до недавно објављене књиге Николе Кусовца где га је Кусовац убројао међу српске уметнике вредне помена у последњих сто година. Животни пут од човека који је 1984. био уписан директно на другу годину ФЛУ, до уметника који данас отворено говори да је смисао академије уписати је, завршити је, а онда по могућности одмах заборавити све у вези с њом, чини да на овог уметника можемо да гледамо као на неког са ким ћемо се или сложити или не сложити, али који нас сигурно ни радовима ни размишљањем неће оставити равнодушним.
„Са неких осам или девет година, када ми је мајка купила књигу Ђине Пискел ,Општа историја уметности’, био сам апсолутно очаран једном малом репродукцијом слике у тој књизи. Тада сам први пут и сам покушао да нацртам нешто опчинјен лепотом једног уметничког дела. Слика која ме одушевила била је Вермерова ,Девојка са бисерном минђушом’. Наравно, благог појма нисам имао ко је Вермер, а и оно што сам нацртао том приликом није ми се нимало свидело и зато то не бих назвао својим правим почетком бављења цртежом. Прави почетак догодио се када ми је једна добра школска другарица, још док смо били код учитељице, поклонила мали фломастер који је имао дивну танку црну линију. Некако, на столу су се нашли неки мали папири, вероватно за писање порука, и ја сам ту почео да цртам некакве чудне цртеже, некакве мале цртеже пуне необичних облика које сам онда називао „вијугицама”. Направио сам безброј тих малих цртежа, био сам изузетно задовољан. Бескрајно сам уживао док сам то радио. И заиста, моји родитељи, родбина и пријатељи гледали су на та мала чуда веома благонаклоно. Могло би се рећи да им се свидело то што сам направио. Сада, са дистанце од четрдесет година, јер то се догодило негде 1978. или 1976, могао бих да кажем да сам у себи баш онда открио жилу куцавицу свог бића. Негде у то време и баш цртањем тих мајушних цртежа дошао сам до пламена који ће за неколико година тотално завладати у мени и то до дан-данас...
Основни импулс моје уметности била је и остала машта. Никада ме није занимао реални свет око мене. Привлачила су ме уметничка дела која су ме носила у неке друге светове и која су ми показивала чуда, Бош, Дали, код нас Медијала, одушевљавао сам се Буњуелом и Спилберговим ,Ратом светова’, ,Одисејом у свемиру’ и осталим чудима светске уметности. Ако уметност не отвара неке друге светове, нема разлога бавити се њоме...
На овој изложби, осим цртежа настајалих од најранијег периода мог стваралаштва до данас, презентовано је и неколико слика. Разлог томе је моје уверење да се моји цртежи, односно слике, не могу сагледати једни без других на прави начин.“ (Извод из ауторовог текста за каталог изложбе)
