ЧЕТВРТАК, 29. ОКТОБАР У 19.00 (ТРАЈЕ ДО 12. НОВЕМБРА 2015.)

СРЕЋНА ГАЛЕРИЈА

Рођена у Задру, 1989. године. Завршила Средњу уметничку школу у Краљеву и Факултет примењених уметности у Београду, где завршава и мастер 2013. године, одсек примењена графика, модул графика и књига, у класи професорке Мирјане Томашевић. Носилац награде из Фонда „Михајло С. Петров“ за достигнућа из области графике од прве до пете године студија. Тренутно ради као сарадник на предмету графика на Факултету примењених уметности. Учествује на различитим изложбама у области типографије, калиграфије и графике, у фебруару 2014. године на самосталној изложби „Три субјективне димензије“ (Дом културе Студентски град, Београд), у априлу исте године на самосталној изложби „Брзалице у Музеју језика и писма у Тршићу и Библиотеци „Бранко Миљковић“ у Београду у априлу 2015. године, као и на различитим типографским радионицама у Тренти (Словенија) и Тршићу 2012. године. Поред тога, бави се дизајном и пројектовањем фонтова, аутор је типографског писма „Проуге“ и један од аутора типографског писма „Вук“ урађеног по реконструкцији рукописа Вука Стефановића Караџића. Ручно је исписивала повеље за Библиотеку града Београда, Задужбину Десанке Максимовић, Скупштину града Београда, као и различите дипломе и захвалнице.
Пројекат: Дискреција речи „Посматрајући пројекат сјединјаванја више ликовних вештина у једну, стиче се утисак јасне и недвосмислене енергије која се преноси и тече  слободним, али веома одлучним потезима, узимајући као средство руку и потез, традицију и модерно, тишину и врисак. Између осталог, уметница остварује спону калиграфије и графике, негујући на тај начин сопствену визију те две снажне уметничке дисциплине. Користећи реч као главно средство, радови су показатељ да се њоме не мора изражавати само вербално, већ да реч може стајати у функцији визуелно  ликовног вида комуникације, употребљавајући конструкцију слова на крајње експресиван начин, стварајући тако још слободнији израз графичке композиције.
На појединим радовима, дискретнија колористичка решења додељују главну улогу визуелној речи, постављајући је тако у први план интеракције са посматрачем. Тамо где боја излази у први план, уметница поједностављује разговор, своди га на свега неколико речи, некада и на само једну. Смотреност и обазривост у говору и понашању дате су у сукобу са унутрашњим снажним емоцијама аутора. Свакодневни вид комуникације, дискретно усваја и преводи у свој слободни начин изражавања, док се публици открива свеукупни и крајњи производ.  Оно што аутор у већини радова задржава за себе, јесте само њему препознатљиво и читљиво.
Изводећи калиграфију из традиционалног историјског објектива, композиције су одраз тихог и истовремено еруптивног исказивања осећања потезом и цртежом. Преводећи на папир унутрашње потискивање речи, страхове и емоције у једном, негује се оштар цртеж и сигурност потеза. У сталној потрази за алтернативном употребом калиграфије Марија јој налази место како у графици тако и у другим уметничким дисциплинама, мењајући је са применом, а остављајући је доследном својој сопствености. Представљајући слова као наставак графичког цртежа, чинећи га делом композиције, уметница на тај начин додељује нови смисао употреби речи, њиховој примени и значењу.”  Ива Кнежевић